Koliko jos ima do sedam sati? Uvek cekam da bude sedam. Ujutru da ustanem, spremim sevi kafu, nahranim macke, spremim bebi dorucak i ispratim je u skolu. Istusiram se i sendem za komp da radim.
Ili je sedam kada zaklapam komp da bi gledala vesti. Da nije vesti mozda ne bih ni prekidala sa poslom.
Sve se vrti oko sedam sati, postalo mij eto vazno. Dan delim na dve polovina od sedam do sedam i onda opet od sedam do sedam.
Ucmalost. Dan mrmota. sada je 4:33, jos dosta do sedam. vracam se na posao.
Trudim se. Mnogo se trudim da ne progovorim. Da ne kazem sta mislim. Da ni slucajno ne kazem sta mislim. Da se ne izlanem. Prvi put u svom zivotu se ja realno plasim da kazem sta mislim. A isto tako nikada nisam ni bila tako sigurna u svoje misljenje.
Ne mogu da lazem. Da budem iskrena, ne umem da lazem. Nikada to nisam naucila Lakse mi je da precutim nego da slazem. Imam sve one simptome kojima bi me provalio i najveci laik posle procitane dve objave na Pinterestu o tome kako se hvataju lazovi.
A vuce me jezik sam, hoce da laje. Hoce da ostavlja komentare na postove nekompetentnih a agresivnih. Na postove neobrazovanih a mocnih. Na sve ove gluposti koje mi pokazuju koliko ima glupaka, zloca, antisemita, lopova, rasista, homofobicara, nadri-lekara, laznih patriota, dupe-uvlakaca, kretena, netalentovanih, nenacitanih, lakovernih, praznovernih, pokvarenih, hejtera, poltrona, nesposobljakovica, bolida u svim formama u kojima je ljudski rod mogao da se pojavi.
Neko je nekada rekao da svaka kriza pokaze prava lica ljudi. Tako da se jasno istaknu zli, duhoviti, nervozni, koristoljubivi, plemeniti, kreativni, humani. Kriza jasno udari pecat onim dobrim ljudima i onim zlim ljudima. I to ravno na sred cela. Kriza definise ljude. Ljudi se iskazu u krizi.
Korona je jasno definisala ljude.
Korona je jasno definisala kako svet funkcionise. Poredak u drzavi gde zivim. Poredak u drzavi odakle sam. Poredak u najmocnijim drzavama. Poredak medju drzavama. Pravac kretanja planete…. I to boli. Boli saznanje da smo i dalje samo nevazni, slucajno rodjeni mali ljudi koji nikome velikome i mocnome nisu vazni. Moje autisticno jedrenje krzo zivot ignorisuci politicare, TV dnevnike, vesti na mobilnom telefonu, komentare o politici u prolazu, natpise na banderama, uzvike demonstarora….. je zavrseno. Zastori su spali i sada sve vidim veoma jasno. I sada nema nazad. Sada je tesko izbrisiati deo mozga gde je nastala spoznaja ko-gde-sta-kako-zasto-koliko-kada je boli naneseno. Koliko je samo nehumano sve to sto nam se desava, vredjajuce i podcenjujuce. Neznanje je blazenstvo. Ignorance is bliss. A za mene je, ne znam ni sama zasto, taj period zivota u potpunom neznanju zavrsen.
Ok, sada znam koliko je svet los. Sada imam svoj stav. Imam svoje misljenje u polarizovanom svetu politike. I plasim se. Plasim se da ce me neki veliki prasnjavi paukoliki kamion pokupiti zajedno sa ostalima iz mog polarizovanog coska i odvesti u neki logor gde ce me polako grickati bub asvabe, zmije gamizati po mom vratu a sunce prziti dok se kosa ne zapali. Zaista se plasim.
Razmisljam… moram da cutim. Onda je jako vazno da ne kazem sta mislim. Da ni slucajno ne kazem sta mislim. Da se ne izlanem. A prica mi se. Vice mi se na sav glas. Na Srpskom, na Ruskom, na Engleskom, na Holandskom.
Mozda je resenje da kazem sta mislim i to sve pokopam u blog, dobro natrpam zemlje preko. Uz malo srece, nece iznici drvo, te niko nece frulu napraviti koja ce svirati o mojim istinama. Zauvek ce umreti.
Misljenje je patnja. Neznanje je blazenstvo.
Volim da s Gavrom idem na klopu. Ne moram da krijem svoj hedonizam iskazan u ljubavi prema ukusnoj klopi i dobrim vinima. Gavra je tu jos gori od mene. Ne znamo se bas dobro, ali svaki put uzivamo u pricama o putovanjima, poslu, nekim zajednickim poznanicima, muzici. Bude dobro vece.
I trebalo je da bude tako bas jos jedno dobro vece. Nasli se posle posla, narucili kiselo ljutu supu i po jednu za niz grlo. Da se dezinfikujemo od posla. A onda bas kad je supa stigla, ulazi u restoran moj Bivsi. I dok sam se ja sabrala da ne prospem supu, on i Gavra se vec ljube, ja pruzam ruku i primam polljubac u obraz. Cujem nesto kao:”gde si, sto godina te nema, dobro izgledas….”. Gavra vec trazi od konobara da spajamo stolove i eto mene nesnadjenu za stolom sa Gavrom, Bivsim i njegovom pratiljom. Poklanjam im najlepsi vestacki osmeh koji cuvam za specijalne prilike, odlucim da mu ne kazem da je jos celaviji nego ranije. Pokusavam da se setim poslednjeg naseg susreta. Ne kapiram kako se on i Gavra uopste znaju. Gledam u pratilju i kapiram da mi je skroz simpa. Plavusa, bas kao ja. Malo punija. Bas kao ja. Nosi naocare, bas kao ja. I crvenu haljinu kakvih imam pun orman. Pricamo i shvatam da ima cerku godina istih kao sto je moja, Kaze da radi u IT-u. Ne smem da je pitam sta i gde …..uzdravam se da mislim o slicnosti…… nastavljamo i eto ona je zivela u Londonu. Ja u soku ……. shvatam da gledam u sebe. Moj Bivsi je sa mojom kopijom.
Ne znam da li da budem ocajna ili polaskana. Ne znam ni sta vise da pitam. Zaista mi je simpaticna. Mogle bi da se druzimo, ona i ja. Bivsi se smeska kiselo. Pomislim da mu je neprijatno sto smo se ona i ja nekako zdruzile. Razmisljam da mu kazem da oladi malo, sigurno je necu pitati da li joj se dopadaju njegove supermen bokserice. Sama sebi kazem da treba da iskuliram. Valjda Kopija i Gavra ne znaju da smo nas dvoje nekad bili skupa. Daklem, keep cool. Pocinjem da se opustam. Postaje konacno zabavno. Razgovaramo o klopi. i onda, sasvim iznenada Kopija progovara i kaze: “Ti takodje volis prstace kod Barba ako se ne varam”. Opa. Opaaa. Opaaaaaaa.
Bivsi i ja smo cesto isli na prstace, zaliavali ih Italijanskim vinom. Isli smo par puta u Istru kod Barba na viked samo zbog klope. U neko nase vreme. ….. Ali to nije bas neka poznata stvar. Da budem iskrena, to je bas jako tajna stvar jer smo oboje bezali s posla da bi stigli za vikend do Istre i nazad. Kako ona to moze da zna? …… Pruzam joj vestacki osmeh uz neku glupu salu na racun jadnih morskih zivotinja. Gledam u bivseg koji skladnja pogled. Shvatam. Ovo nista nije slucajno. Kopija zna za mene. Ocigledno da zna i dosta o meni. A Gavra nije slucajno spojio stolice. OK, svi sve znaju. Ali zasto ? Zasto sada sedimo zajedno u kineskom restoranu? Gavra, moj bivsi, ja i druga ja.
Zasto neko zeli da upozna svoju sadasnju devojku sa bivsom? Ili zasto neko ima dve devojke koje toliko podsecaju jedna na drugu? Ili zasto je Gavra smrda? I odkud posle toliko godina ova glupa sacekusa?
Dosla kuci. Sedam za fejs. Nalazim njen profil. Nije mi cudno da ima sliku u cizmama koje su identicne mojim. A onda nadjoh slike sa rodjendana deteta. Shvatam da je u istoj igraonici gde sam ja pravila rodjus mom detetu. Slika slatke devojcice sa tortom. Ista torta kakvu sam ja kupila mojoj devojcici za rodjus. I ja imam gotovo iste fotke na mom fejsu. Sve isto, samo drugo dete. Spooky. Mnogo spooky.
Ne kapiram. Mislim, stvano ne kapiram
Moj rodjus je najvazniji dan u mojoj godini. Kapiram da mi je to mama usadila kad sam bila mala. Pred svaki rodjus mi je pokazivala svoju trudnicku kucnu haljinu koju je nosila dok sam bila u stomaku. Ta bela fatirana haljina je dugo u ormnu stajala kao polusvetinja, a ja i dan danas ceznam da imam takvu haljinu.
Znam da sam se rodila desetak minuta pre ponoci u varosici koja mi nista ne znaci u zivotu, kao posledica cinjenice da je tati stao auto na putu bas kad je mama dobila trudove. Ili je mozda ona pocela da se poradja dva meseca pre roka kao posledica soka sto je tatin auto stao u sred noci u nekoj vojvodjanskoj vukojebini.
Znam da je trudnoca bila teska, da su lekari, a verovatno i komsijske gatare rekle da sam decko i da su mi namenili ime Vlada. Znam da je porodjaj krenuo naopako, da je bilo komplikacija i da su, po nekim tadasnjim zakonima pitali tatu da li da spasavaju bebu ili mamu. Znam da je izabrao mamu, sto je verovatno bila bolja perspektiva nego da sa sva deteta ostane sam.
Znam i da sam bila uzasno bolesljivo dete koje je preko socilanog islo u banju besplatno u vremenima kada je drzava brinula o neuhranjenoj i rahiticnoj deci.
I mozda zbog svega toga sto sam rodjena ranije i naopako, pa jos i zensko i to na sasvim cudnom mestu, moji rodjendani su se uvek slavili. Obicno zajedno sa sestrinim. Tata je ritualno pravio sendvice sa parizerom, kiselim krastavcicima i rendanim kackavanjem. Mama je pravila Vasinu tortu sa debelim slojem belog slaga kako bi izgledla veca. I svecice su bile obavezan detalj. A ja sam uvek bila nervozna da li cu uspeti sve da ih ugasim jednim duvanjem. Prvo bi duvala sestra, a onda ja tri manje. Njoj nikada te svecice nisu bile vazne, a meni su uvek bile jako vazne. Dugarice bi dolazile na nas zajednicki rodjendan i igrale bi uz muziku sa ploca koje je mama pustala. Godinama su to bile iste ploce, sve vise izgrebanije pa bi svake godine sa zaljenjem konstatovali da neke uopbicajene pesme preskacu. ALi smo ih i dalje pustali.
Broj svecica na mojim rodjendanskim tortama se drasticno povecao, ali je osecaj da jednom u 365 dana imam parvo da budem princeza mog zivota je ostao. I ja jesam princeza tog dana. Probudim se sa iscekivanjem ko ce sve da me pozove, zagrli, poljubi, donese poklon. Obozavam svoje divne ljude koji nikada ne zaborave taj moj dan i to koliko je meni vazan taj moj dan. Milion poziva, poruka, mailova. Kolege sa faksa, drustvo iz osnovne, ekipa iz srednje, kolege sa faksa, posla, cak i poslovni partneri. Sve moje mnogobrojne sestre, mama svakako. Bivse ljubavi, sadasnje ljubvi, buduce ljubavi. Cak I uciteljica moje cerke. To je tako dobar osecaj kada se ljudi sete, cak i oni koji ne koriste fejsbuk.
A pokloni? Njih obozavam. Volim promisljene poklone, sal koji je Sandra sama istrikala, vino sa prelepljenom etiketom koju je nacrtao Anin trogodisnji sin, parfem koji koristim a ne moze da se nadje u Srbiji, slatke smokve iz Hercegovine, knjiga o putovanjima, fleska sa muzikom za auto, lak za nokte sa sljokicama, poljupci, zagrljaji, ukradeni momenti samo za mene. Lepota poklonjena zato sto je nekome stalo.
Obozavam svoje rodjendane, obozavam svoje ljude.
Secam se nasih igara u moru. Satima smo sestra i ja zaranjale ne bi li dotakle dno.Ozbiljno dobra je bila igra kada me sestra scojim stopalima jako odgurne ka dubini., a ja jedva docekam da svojim stopalima dotaknem dno mora i potisnem se na gore. Uvek je bilo neophodno da dotaknem dno da bi naglo i brzo izronila. Volela sam da verujem da jos i poskocim iznad povrsine mora. Kao klinka sam tako naucila da je potrebno dotaci dno da bi krenula na gore.
Danas je taj dan. Konanco sam na dnu. Nize od ovoga ne moze. Maske su pale. Jasne poruke su primljene. Emocije su kao besni talasi mora danas probili sve moje brane. Konacno, danas je dan velikog porinjanja. Ka dnu. I svejedno mi je. Osecam se dobro posle mnogo vremena. Konacno cu moci da zaspim. Konacno cu moci da pricam. Konacno cu moci da se oduprem nogama o dno i krenem ka povrsini. I konacno cu moci da se nasmejem. Nekada.
O mnogo volim igre u moru. Volim kada telo postane tako lagano, kada ne smes da prestanes da radis nogama da ne bi potonuo. Kada moras da zmuris. Kada kontrolises svoj dan. Kada ispustas vazdih kroz usta sporije da bi produzio vreme do izranjanja. Kada konacno otvoris oci i zablesne te odsjaj sunca. A najvise od svega volim kad stopalima dotaknme dno i odbacim se. I uvek poverujem da cak pomalo i odskocim iznad povrsine. Potrebno mi je to dno da da poverujem da mogu da poletim. Iznad mora. Danas je taj dan.
Jos jednu besanu noc vetar vuce po mom dvoristu. Presporo. Jutro nikada nece doci. A pretoplo je. Cak je i vetar vreo. Razmisljam kako planeta prolazi kroz usijanu vasionu. Mozda je to ulaz u pakao. Mozda je to kraj.
Ne mogu sa spavam. Boli me zeludac. Ljutim se na sebe sto sam dozvolila da se danas porusi moja, od stapa i kanapa sklepana, sasvim krhka, ali bar prividna emotivna ravnoteza. Fasada na kojoj pise ‘dobro mi je’. A sve se rusi. I nista nije dobro. Ni posle lekova za zeludac koji je odmah proradio. Ni posle dva leka za smirenje ne bih li mozda zaspala. I leka protiv bola u glavi.
Cekam jutro, da sednem u svoj savrseni auto i odvezem se na moj savrseni posao gde cu da svojoj preslatkoj sekretarici kazem:”pozovite mi Dusana, pa za 15 minuta i Milicu”. I uci ce Dusan sa rokovnikom i ja cu da pocnem svoj prvi sastanak od bar deset za sutra planiranih. U pauzi cu da odem do Igora da mu cestitam rodjenje bebe, pa do sefa da popricamo o periodu dok ga menjam zbog odmora. I sve ce izgledati kao epizoda upeglane serije u kojoj su sve glumice isfenirane, sav tekst uvezban, a kadrovi dobro osmisljeni. Savrsen dan savrsenog zivota.
….. Dok ne pozove on.
I onda jos jedna provala nemoci. Sa obe strane zice. I opet ne znam sta da kazem. A ne mogu da slusam. U glavi su mi samo njegove oci. Promenile su se. Postale mnogo crne. Ozbiljne. Poceo je da me gleda direktno u moje oci. To niekada ranije nije. Uvek je gledao u svoj mobilni. A ja se zbog toga ljutila. Poceo je i da govori tise. Ispravnije da naglasava reci. Odmerenije da komentarise. Fokusiran je. On bar zna sta hoce. Ja ne znam. I to je problem. Da znam, da sam sigurna, nema te planete koju ne bih pomerila. Ali ne znam. To je to. Izgubljena moc da u savrsenim epizodama dodajemo po jedan savrsen kadar ispunjen neznostima. I ne mogu da je vratim. I ne znam da li uopste zelim da je vratim.
I zavrsicu razgovor i zuriti u glupi kalendar sa slikama nepoznatih savrsenih ljudi, dok ne udje moja preslatka sekretarica sa papirima za potpos ili nekim drugim zahtevom. I ja cu je zamoliti da ode do apoteke po nesto za zeludac. I kao robot odradicu ostatak dana.
…… A onda ce naici jos jedna besana noc u kojoj cu razmisljati o tome kako ce on sutra zvati i kako ce mozda ovog puta zargovor biti drugaciji jer mozda do tog jutra smislim sta zelim.
A: Kazes da nije hteo da idete na pice?
B: Nije
A: A zvala si ga bar 5 puta prosle nedelje?
B: Pa da.
A: I nije hteo da dodje kod tebe kad si ga zvala?
B: Bas tako
A: I nije ti poslao ni jednu jedinu poruku nedeljama?
B: Nope
A: A dva puta ti je ispricao kako je njoj rekao da ste vi raskinuli?
B: Da i to.
A: I ti i dalje satro ne znas na cemu si?
B: Mislis da sam od onih jadnih zena koje frajeri ne mogu da otkace? Uzas!
A: Ma ne draga, samo si realno malo glupa. Mogu da zapalim? Ova mi je poslednja, obecavam.
B: Zar nije svaka?
A: Pa jeste da znas.
B: Mozda si ti jedna od onih slabih zena koja nikad nece ostaviti pusenje, sve dok im se koza ne zbora skroz?
A: A ti si mozda jedna od onih zena koja se patoloski zaljubljuje u luzere.
B: A zasto ne pomislis da se mozda i on zaljubio? Bar malo?
A: Ma daaaaj. Luda si.
B: A sto? Bar malo je mogao da se zaljubi?
A: Da draga u tvoju guzu. I to sredom. Realno je tako, posto ponedeljkom i cetvrtkom igra fudbal, utorkom vodi cerku na plivanje, petkom izvodi zenu u restoran, vikedi su tu za pijacu, tastu, majstore, …. Bilo je ili da kupi psa da s njim trci sredom po Kosutnjaku, ili da nadje ribu.
B: Grozna si. Da ima psa, mogla bih sad da ga skuvam. Ili je ono bio zec?
A: A da pocnes da pusis, to je cini mi se manje ludilo.
B: Stvarno ga mnogo volim.
A: Sto je mozda i imalo smisla dok te nije ostavio. Sada je valjda naisla nova gospodjica Sreda. Lepsa, mladja, napaljenija. Ej, stvarno iskuliraj. Zovi Andreja, ionako me stalno pita za tebe. On se znas bas primio.
B: pa rekla sam ti da mu kazes da me ne zanima.
A: Pa rekla sam mu sto puta. Ali ne odustaje. A bas je dobar tip, razveden, zivi sam, deca velika, s kevom su. Prema bivsoj je fin, daje lovu, vozi je na Kop kad ide s decom. To je vazno da nije smrda. Ima firmu. Ozbiljan biznis bre. Nije svalerski tip kao ovaj tvoj.
B: Kapiram. Dzabe sve to. Nisam zainteresovana. Sto ti ne maznes Andreja?
A: Pa ne lozi se na mene, vec na tebe, jebi ga.
B: Kazem ti, uvek se pogresni loze na mene, a oni pravi nikada.
A: Cekaj draga, tip kome si samo bila najobicnija svalerka je satro pravi, a slobodan frajer koji trazi devojku za ozbiljno je pogresan. Kako to sad? Pa Andreja bar moze da te odvede u restoran, upozna s drustvom, poljubi na javnom mestu jebote.
B: Hahahaha, mislis moze i da okaci nase fotke na fejsu. I to kako se ljubimo?
A: Daaaaa. A u pozadini Budimpesta! Vrh! Vecera pored reke. Ima lovu bre!
B: Fuj. Stvarno ne bih mogla da se ljubim s njim cak ni za fejs. Ej bre, nemoj da palis jos jednu zeno. Mnogo bre pusis!
A: OK. Necu. Preterujem stvarno. Sta ces ?
B: Pa sa Andrejem nista bas. Ostavljam ga ribama koje ce vise da cene njegove misice i lovu. Nije fer da nikoga zavlacim.
A: A sta ces s ovim sto je tebe zavlacio godinama?
B: Pa ne znam, valjda i njemu samo zelim da nadje neku ribu koju ce vise da ceni. Bar te njene srede uvece kako ti kazes.
A: A ti draga, sta ces ti? Jebe mi se za ovu dvojicu?
B: Ne znam. Mozda nije losa ideja da propusim. Daj ovamo jednu. Hoces da donesem i neko vino, a?
Secam se da je te godine januar bo neobicno topao. Ali je zato februar bio hladan sa obiljem snega. Secam se kako je te godine bilo tesko naci parking blizu bolnice kod zeleznicke stanice. Secam se ukocenog tela i zatvotenih ociju mog oca dok se molim da podizanje i spustanje carsava na grudima ne prestane. Ni danas ne znam da li je uopste mogao cuti moje reci. Secam se sahrane.
Secam se puta u Dubai te godine. Dobila sam prsten od belog zlata. Plivali smo sa delfinima. Secam se udobnog tepiha u hodniku hotela. Izuvali bi se jos u liftu samo da bi po tepihu hodali bosi. Secam se, te godine je bilo divno leto. Provodila sam puno vremena u vinskom baru. Secam se Vesne koja je radila kao konobarica.
Secam se da sam te godine kupila leprsavu crvenu haljinu. I crvene sandale. Secam se da mi je Rade rekao da ne treba da nosim tako siroke haljine, vec da treba da istaknem svoje telo. Nikad ga nisam poslusala. Jos uvek nosim tu haljinu kad god imam priliku. Obozavam je. S Radetom vise nisam u kontaktu.
Te godine se udala moja sestra. Secam se zavere koju sam orgaizvala da joj kupimo sliku koju je zelelea. Bila je skupa i morala sam da okupim vise nas da delimo trosak. Secam se njenog odusevljenja kad smo joj odneli sliku. Secam se da sam te godine cesto svracala kod nje. Jednom sam oborila kristalnu casu i polomila je. Nikad joj nisam kupila nove case, a milion puta sam pomislila da bi trebalo.
Secam se da sam te godine pobegla sa team buildiga i vratila se ujutru u hotel pred sam dorucak. Niko nije ni primetio da me nije bilo. A ja sam dugo razmisljala o toj ukradenoj noci u kojoj sam nestala od svih. I nikada nikome nisam priznala sta se te noci desilo.
Secam se da sam imala ozbiljne vrtoglavice te godine i morala da pijem lekove zbog toga. Lekarka mi je rekla da ne smem da vozim auto. Secam se da sam vozila Skodu Oktaviju koju sam mrzela. Nije bio moj, vec firmin. Firma mi je bila draga, ali sam mrzela svog sefa te godine.
Secam se sletanja u Barcelonu te godine. Cutanja u taksiju do hotela. Secam se nesspresso kafe u sobi i velikih prozora koji su gledali na more. Secam se jorgana punjenih paperjem. Secam se telefonskog poziva na koji nisam htela da se javim. Secam se fotografije snimljene u malom parka blizu La Ramble koju sam odmah izbrisala.
Veceras eto razmisljam kako bi moj svet izgledao da se ta godina nije desila. Ne znam cemu to. Desila se.
Jos je moj, neekada davno omiljeni ICQ imao ignore dugme. Secam se da sam, kad god me neko suvise nervirao, volela da kazem onako pakosno “meet my ignore button”. I to bi bilo poslednje sto bi on od mene cuo. I vise nikada ne bi stupili u konktakt. Ne bih nikada ni pomislila na likove sa ignore liste. Nastavila bih svoja nocna bdenja da delim sa drugim ICQ nocobdijama.
Posle sam, u nekoliko navrata, prizeljkivala da imam ignore opciju u stvarnom zivotu. Ono jednom gad je Vladan pokusavao da me impresionira svojim znanjem o viskoznosti kisne kapi. Kada je firma u kojoj sam radila ponavljala korporativne vrednosti dva puta dnevno, kao da su antibiotic. Dok je trajala predizborna kampanja. Sasvim izvesno i dok sam isla u teretanu, a mladi difovac insistirao da mi isteze misice nakon svakog treninga. I tesko mi je islo s tim ignore dugmetom u realnom zivotu. Smaranje se uvek nekako vracalo, a smaraci postajali jos uporniji. Politicka kampanja se intenzivirala, nova firma je jos gora od strane po pitanju korporativnih vrednosti, a iznenadni grc u nozi je naveo strucno osoblje teretane na zakljucak da moji misici traba da se istezu duplo cesce i duplo duze.
A onda se desilo nesto sto nisam ocekivala Realno, nisam ni pomisljala da ce neko u ovom realnom zivotu da pritisne Ignore dugme na mog avatara. Malo me je i blam, posto sam ukapirala to ignorisanje tek nakon par nedelja. A koliko sam samo gnjavila coveka dok nisam ukpairala danas da mu radi taj mobilni, samo kad poruka nije od mene. I sunce ne sija prvo u oci prolaznicima. Osim kad ja prolazim pored njega. I mesindzer na laptopu sve poruke prenese odmah. Svima, ali ne i njemu lad je ja saljem.
I bas me nekako ta cinjenica zatekla. Nisam ocekivala. Nisam gusila o viskoznosti kapljice kise. I lepsa sam od politickih lidera koji su visili na TV u predizbornoj kampanji. I to bas od svih njih, cak i zenskih politicara. I moje poruke nisu bile pranje mozga. Bile su onako, nekako lepe. Skoro pa ljubavne. Skoro pa pozivajuce na neznosti. Malo i slatkaste. Skoro pa mirisljave. Spontane. Iskrene. Ali sada jedino sto mi je vazno – ignorisane.
Svako u svojoj zivotnoj aplikaciji, bas kao i na ICQ, ima pravo da svoje ignore dugme upotrebe kako zeli. Shvatila sam. I nije mi vise tesko. Idemo, kao na ICQ-u. Zvala sam taksi. Nasminkala se, obukla leprsavu haljinu i udobne sandale. Subota je vece. Grad je pun nocobdija. Ima sigurno i onih kojima se moj avatar svidja. A za ovih uvrednjivih par nedelja – ignore dugme pritisnuto.
Mama je kod mene. Oporavlja se posle operacije. Nju sve boli, a ja kao divna cerka trudim se da budem dobar domacin. I tako gledamo zajedno TV. Nasukavam se na trosed dok traje neka turska serija. Gledam I nesto mi cudno. Totalno mi cudno. Posle deset minuta shvatam da su u pitanju obrve. Sve zene u seriji imaju cudne obrve. One zle zene su nekako uvek bolje ribe od dobrica zena. Valjda je to neka producentska fora. Kao zle su crnke, a dobrice su plavuse. Ali sto se obrva tice nema razlike.
Pomislih to je neko tiursko lokalno pomodarstvo i gotovo srecno konstatovah da je kraj episode. Pocinje politicka emisija. Skupili se vazni politicki obrazovani ljudi oko lepe I mlade voditeljke. Gledam I ne verujem, Kapiram da I ona ima iste obrve! A nije turska glumica, vec srpska novinarka. Citav sat gledam u soku. To je verovatno jedini sat u mom zivotu koji sam posvetila politici. Mislim tema je bila ozbiljna. Ali moja tema su ……obrve !!!
Sada ne mogu da prestanem da se gledam u ogledalu. Kapiram da sam propustila citav modni trend. Obrve covece, obrve! Verovatno mi se smeju kad me vide sto imam svoje priorodne plavicaste, retke I po-mei-ne-tako-lose obrve. Ja sam nakaza. Kao kad zena nece da se depilira ispod pazuha. Ili kada ima brkove koje ne cupa vec posvetljuje hidrogenom, pa se one na suncu svetlucaju. Ili kada frajeru smrdi iz usta. Ili kada se deda u troli oseca na beli luk od sinoc. Ili kad kvazi-menadzer skine sako, a ti vidis da je sam usivao postavu oko rukava. A svi se kao trude da satro ne primecuju tu nakaradu. E tako je valjda sa mojim obrvama. Svi mi se smeju iza ledja, sokirani zatucanoscu I seljanom…….. a meni samo niko nije rekao. Nemam opravdanja!
londonkablog 