Moj rodjus je najvazniji dan u mojoj godini. Kapiram da mi je to mama usadila kad sam bila mala. Pred svaki rodjus mi je pokazivala svoju trudnicku kucnu haljinu koju je nosila dok sam bila u stomaku. Ta bela fatirana haljina je dugo u ormnu stajala kao polusvetinja, a ja i dan danas ceznam da imam takvu haljinu.
Znam da sam se rodila desetak minuta pre ponoci u varosici koja mi nista ne znaci u zivotu, kao posledica cinjenice da je tati stao auto na putu bas kad je mama dobila trudove. Ili je mozda ona pocela da se poradja dva meseca pre roka kao posledica soka sto je tatin auto stao u sred noci u nekoj vojvodjanskoj vukojebini.
Znam da je trudnoca bila teska, da su lekari, a verovatno i komsijske gatare rekle da sam decko i da su mi namenili ime Vlada. Znam da je porodjaj krenuo naopako, da je bilo komplikacija i da su, po nekim tadasnjim zakonima pitali tatu da li da spasavaju bebu ili mamu. Znam da je izabrao mamu, sto je verovatno bila bolja perspektiva nego da sa sva deteta ostane sam.
Znam i da sam bila uzasno bolesljivo dete koje je preko socilanog islo u banju besplatno u vremenima kada je drzava brinula o neuhranjenoj i rahiticnoj deci.
I mozda zbog svega toga sto sam rodjena ranije i naopako, pa jos i zensko i to na sasvim cudnom mestu, moji rodjendani su se uvek slavili. Obicno zajedno sa sestrinim. Tata je ritualno pravio sendvice sa parizerom, kiselim krastavcicima i rendanim kackavanjem. Mama je pravila Vasinu tortu sa debelim slojem belog slaga kako bi izgledla veca. I svecice su bile obavezan detalj. A ja sam uvek bila nervozna da li cu uspeti sve da ih ugasim jednim duvanjem. Prvo bi duvala sestra, a onda ja tri manje. Njoj nikada te svecice nisu bile vazne, a meni su uvek bile jako vazne. Dugarice bi dolazile na nas zajednicki rodjendan i igrale bi uz muziku sa ploca koje je mama pustala. Godinama su to bile iste ploce, sve vise izgrebanije pa bi svake godine sa zaljenjem konstatovali da neke uopbicajene pesme preskacu. ALi smo ih i dalje pustali.
Broj svecica na mojim rodjendanskim tortama se drasticno povecao, ali je osecaj da jednom u 365 dana imam parvo da budem princeza mog zivota je ostao. I ja jesam princeza tog dana. Probudim se sa iscekivanjem ko ce sve da me pozove, zagrli, poljubi, donese poklon. Obozavam svoje divne ljude koji nikada ne zaborave taj moj dan i to koliko je meni vazan taj moj dan. Milion poziva, poruka, mailova. Kolege sa faksa, drustvo iz osnovne, ekipa iz srednje, kolege sa faksa, posla, cak i poslovni partneri. Sve moje mnogobrojne sestre, mama svakako. Bivse ljubavi, sadasnje ljubvi, buduce ljubavi. Cak I uciteljica moje cerke. To je tako dobar osecaj kada se ljudi sete, cak i oni koji ne koriste fejsbuk.
A pokloni? Njih obozavam. Volim promisljene poklone, sal koji je Sandra sama istrikala, vino sa prelepljenom etiketom koju je nacrtao Anin trogodisnji sin, parfem koji koristim a ne moze da se nadje u Srbiji, slatke smokve iz Hercegovine, knjiga o putovanjima, fleska sa muzikom za auto, lak za nokte sa sljokicama, poljupci, zagrljaji, ukradeni momenti samo za mene. Lepota poklonjena zato sto je nekome stalo.
Obozavam svoje rodjendane, obozavam svoje ljude.
londonkablog 