Trudim se. Mnogo se trudim da ne progovorim. Da ne kazem sta mislim. Da ni slucajno ne kazem sta mislim. Da se ne izlanem. Prvi put u svom zivotu se ja realno plasim da kazem sta mislim. A isto tako nikada nisam ni bila tako sigurna u svoje misljenje.
Ne mogu da lazem. Da budem iskrena, ne umem da lazem. Nikada to nisam naucila Lakse mi je da precutim nego da slazem. Imam sve one simptome kojima bi me provalio i najveci laik posle procitane dve objave na Pinterestu o tome kako se hvataju lazovi.
A vuce me jezik sam, hoce da laje. Hoce da ostavlja komentare na postove nekompetentnih a agresivnih. Na postove neobrazovanih a mocnih. Na sve ove gluposti koje mi pokazuju koliko ima glupaka, zloca, antisemita, lopova, rasista, homofobicara, nadri-lekara, laznih patriota, dupe-uvlakaca, kretena, netalentovanih, nenacitanih, lakovernih, praznovernih, pokvarenih, hejtera, poltrona, nesposobljakovica, bolida u svim formama u kojima je ljudski rod mogao da se pojavi.
Neko je nekada rekao da svaka kriza pokaze prava lica ljudi. Tako da se jasno istaknu zli, duhoviti, nervozni, koristoljubivi, plemeniti, kreativni, humani. Kriza jasno udari pecat onim dobrim ljudima i onim zlim ljudima. I to ravno na sred cela. Kriza definise ljude. Ljudi se iskazu u krizi.
Korona je jasno definisala ljude.
Korona je jasno definisala kako svet funkcionise. Poredak u drzavi gde zivim. Poredak u drzavi odakle sam. Poredak u najmocnijim drzavama. Poredak medju drzavama. Pravac kretanja planete…. I to boli. Boli saznanje da smo i dalje samo nevazni, slucajno rodjeni mali ljudi koji nikome velikome i mocnome nisu vazni. Moje autisticno jedrenje krzo zivot ignorisuci politicare, TV dnevnike, vesti na mobilnom telefonu, komentare o politici u prolazu, natpise na banderama, uzvike demonstarora….. je zavrseno. Zastori su spali i sada sve vidim veoma jasno. I sada nema nazad. Sada je tesko izbrisiati deo mozga gde je nastala spoznaja ko-gde-sta-kako-zasto-koliko-kada je boli naneseno. Koliko je samo nehumano sve to sto nam se desava, vredjajuce i podcenjujuce. Neznanje je blazenstvo. Ignorance is bliss. A za mene je, ne znam ni sama zasto, taj period zivota u potpunom neznanju zavrsen.
Ok, sada znam koliko je svet los. Sada imam svoj stav. Imam svoje misljenje u polarizovanom svetu politike. I plasim se. Plasim se da ce me neki veliki prasnjavi paukoliki kamion pokupiti zajedno sa ostalima iz mog polarizovanog coska i odvesti u neki logor gde ce me polako grickati bub asvabe, zmije gamizati po mom vratu a sunce prziti dok se kosa ne zapali. Zaista se plasim.
Razmisljam… moram da cutim. Onda je jako vazno da ne kazem sta mislim. Da ni slucajno ne kazem sta mislim. Da se ne izlanem. A prica mi se. Vice mi se na sav glas. Na Srpskom, na Ruskom, na Engleskom, na Holandskom.
Mozda je resenje da kazem sta mislim i to sve pokopam u blog, dobro natrpam zemlje preko. Uz malo srece, nece iznici drvo, te niko nece frulu napraviti koja ce svirati o mojim istinama. Zauvek ce umreti.
Misljenje je patnja. Neznanje je blazenstvo.
londonkablog 